San o ljubavi i smrti

Special cijena 27,00 kn Redovna cijena 30,00 kn
  • Broj stranica: 192

  • Godina izdanja: 2008.

  • ISBN: 978-953266047-0

  • Vrsta uveza: Tvrdi uvez

  • Visina: 205 mm

  • Težina: 295 g

San o ljubavi i smrti, novi roman Filipa Davida, magična je knjiga, diptih sastavljen od Kratkog romana o ljubavi i Kratkog romana o umiranju.
Kratak roman o ljubavi govori o mladome židovskom učenjaku Jakovu kojega u snovima opčinjava djevojka, njegova savršena druga polovica, te on tragajući za njom kroz svjetove živih i mrtvih, prolazi krajolicima istočne Europe, družeći se s ljudima i demonima, da bi se na koncu sjedinio s njom u tajanstvenom obredu posmrtnog vjenčanja.
Kratak roman o umiranju prati čudesnu i čudnovatu sudbinu autista Erika Vajsa rođenog 31. listopada 1933., koji biva zatvoren u nacističku ustanovu za proučavanje paranormalnih fenomena, nakon rata završava u ludnici i naposljetku 1993. na metaforičnom i stvarnom brodu luđaka.
U oba kratka romana zrcale se i prepleću religijsko, mistično, onostrano, filozofsko i povijesno iskustvo, a fantastično i realno prožimaju se na sasvim nov način. Magijska snaga Davidovih rečenica, istodobno jednostavnih i natopljenih erudicijom, s mnogo simbolike govori o najvećim pitanjima čovjekova postojanja, ljubavi i smrti. Romanom San o ljubavi i smrti Filip David daje čitatelju jednu od najljepših književnih poslastica u kojoj je na malo stranica i bez velikih riječi ostvario još jedan antologijski roman.

Najveći domet Davidove knjige bit će ta neprekidna igra između stvarnog i nestvarnog, između sna i jave, između živog i mrtvog, između fantastike i stvarnosti - stvarnosti koja nikada nije tako strašna kao kada čitatelj na kraju romana shvati da jedina njegova utjeha - “radilo se o fantastici” - zapravo i nije bila nikakva utjeha. Fantastično je bilo stvarno, a stvarno je bilo strašno.
Mića Vujičić, Politika

Filip David potvrđuje se Snom o ljubavi i smrti kao majstor pripovijedanja, suvereni poznavatelj književnog naslijeđa iz kojeg sabire formule i postupke koje prilagođava vlastitom rukopisu i koristi se njima u skladu sa svojim zamislima, podjednako vješto baratajući starim i modernim modelima, koji se, vođeni njegovim perom, kombiniraju stvarajući ne namah očigledne, ali jake i pune značenjske komplekse koje čitatelj mislima istražuje još dugo pošto je sklopio korice knjige.
Ivan Radosavljević, Beogradski književni časopis

Dvanaestogodišnje čekanje na novu proznu knjigu Filipa Davida u potpunosti se isplatilo. Ne samo da su čitatelji dobili dva romana u jednom već je San o ljubavi i smrti sigurno jedna od najboljih knjiga koja se u ovdašnjoj književnosti pojavila u posljednjih nekoliko godina. Židovski misticizam, književnost na jidišu, šekspirovska atmosfera, tomasovski hrabra forma samo su neke od odlika koje izdižu Davidov roman visoko iznad uobičajenog prosjeka.
Vladimir Arsenijević, Danas

25.10.2007.

Koštunica upravlja i crkvom i državom

nedimsejdinovic.com, Nedim Sejdinović, 25.10.2007.

Nismo daleko stigli jer nas i dalje opterećuje retorika prošlih vremena, jer su u mnogim institucijama ljudi iz prošlih vremena, jer političkom scenom iz pozadine diriguju oni koji su bogatstva stekli ne toliko zahvaljujući svome radu koliko raznim mahinacijama, korupcijom i prljavim poslovima. Verovatno će proći generacija ili dve dok se sasvim ne opere taj prljavi novac, a uz njega se operu i nečiste savesti.

Poznati beogradski književnik i intelektualac Filip David nedavno je objavio novi roman, „San o ljubavi i smrti“, u izdanju beogradske „Lagune“. Uskoro će se ova knjiga pojaviti i u hrvatskim knjižarama, a izdavač će biti zagrebačka „Fraktura“. No, roman nije centralna tema o kojoj ćemo razgovarati sa Davidom, u skladu sa njegovim stavom da u „mračnim vremenima“ lepa književnost ne sme da zauzima glavno mesto u životu i radu književnika.

“San o ljubavi i smrti dugo sam u sebi nosio kao temu, ali u vremenima u kojima živimo, ‘mračnim vremenima’ (ovu definiciju preuzeo sam od Hane Arent), događa se mnogo toga na šta morate reagovati drugačijom vrstom tekstova i drugačijom vrstom pisanja, pa mi se ponekada činilo da je pomalo i nepristojno pisati ono što se naziva lepa književnost dok oko vas sve gori i urušava se”, rekao je David nedavno u jednom intervjuu.

Ovih dana pojavio se vaš novi roman, „San o ljubavi i smrti”, posle 12 godina romansijerske pauze. Možete li upoznati naše čitaoce na šta će u ovoj knjizi pronaći?

- “San o ljubavi i smrti” sastoji se iz dva romana koji se međusobno prožimaju i dopunjuju: Kratak roman o ljubavi prati putovanje mladog i učenog hasida Jakova koji u potrazi za ženom koja ga je opčinila prolazi kroz svetove živih i mrtvih, ljudi i demona da bi se sjedinio sa svojom verenicom u tajanstvenom obredu posmrtnog vernčanja. Kratak roman o umiranju jeste prica o autističnom dečaku rodjenom 1933. godine čija je sudbina da živi u autistično vreme i čiji zivot pratimo sve do naših tragičnih dana 1993. godine. To su dva romana koji čine jednu celinu, dve priče o ljudskoj patnji i mržnji u mračnim vrtlozima istorije gde ili nema utehe ili je ljubav jedina uteha. Dakle, kao što se može naslutiti nisam se odrekao onoga što je oduvek moja književna fascinacija i inspiracija, a to je da u svakom sloju stvarnosti, ispod površine realističkog pokušavam da otkrijem i nešto iracionalno, neki sloj fantastike.

Vi ste jedan od simbola intelektualnog otpora retrogradnim procesima u srbijanskom društvu u poslednjih dvadesetak godina. Kada se sumiraju te godine, možete li nam reći odakle smo, po vama, pošli i gde smo stigli, i da li je vredelo ulagati toliki napor i rizik koje ste ulagali vi i ljudi bliski vama?

- Nikada sebi nisam postavljao pitanje da li je vredelo napora i rizika suprotstavljati se onome sto nazivate “retrogradnim procesima u srbijanskom društvu”. Za mene nije bilo izbora niti dileme, to sam jednostavno morao činiti, kao i mnogi drugi, jer je bila stvar intelektualnog poštenja, odbrana nekih osnovnih etičkih načela, ne pitanje politike, ne pitanje ovakvog ili onakvog opredeljenja, nego odbrana nekih osnovnih civilizacijskih vrednosti. Adam Mihnjik je jednom izjavio da je prvi put osetio da je Poljak kada se zastideo ponašanja i postupaka vlasti u komunističkoj Poljskoj. Parafrazirajući tu njegovu misao, mogu reći da sam osetio dubok stid zbog svega onoga što se događalo devedesetih godina, a i posle toga. Tada sam mihnjihovski osetio da je ovo moja domovina. Trebalo je svakoga dana u sav glas vikati tako da svi mogu da čuju kako za svoje zločinačke rabote nemaju moj pristanak. Poštujem kao prave rodoljube sve one koji su se stideli zbog manipulisanog populizma, ekstremnog nacionalizma, bezakonja i zločina, što su nas zadesili u tim mračnim godinama, sve one koji se i danas suprotstavljaju raznim oblicima nasilja i predrasuda zbog kojih smo još uvek tragični, skrajnuti deo Evrope. Nismo daleko stigli jer nas i dalje opterećuje retorika prošlih vremena, jer su u mnogim institucijama ljudi iz prošlih vremena, jer političkom scenom iz pozadine diriguju oni koji su bogatstva stekli ne toliko zahvaljujući svome radu koliko raznim mahinacijama, korupcijom i prljavim poslovima. Verovatno će proći generacija ili dve dok se sasvim ne opere taj prljavi novac, a uz njega se operu i nečiste savesti.

Neonacizam i klerofašizam su poslednjih meseci česta tema u našoj javnosti. U predstavljanju tih pojava u većini naših medija dominira, sa jedne strane, relativizacija, a sa druge - tretiranje ovih pojava kao slučaj izolovanih i marginalizovanih grupacija „mladih zaluđenika“. Čini se da ta pojava ipak ima mnogo više veze sa našom stvarnošću?

- Da, slažem se sa vama. Preovlađuju u javnosti dva neprihvatljiva stava: relativizacija i marginalizovanje ovih pojava. Ja svakako ove organizovane grupe ne bih nazivao «mladim zaluđenicima». Neonacizam je ideologija u svom najgrubljem, najsirovijem i najpogubnijem obliku. Nisu oni samonikli, pali sa neke druge planete, stvorili se bezgrešnim začećem. Te grupe koje se diče nacističkim simbolima i Adolfu Hitleru imaju svoje zaleđe, svoje korene, u jednom širokom spektru agresivno nacionalističkih političkih partija i udruženja. Pogledajte ko su neprikosnovene ličnosti ovih nacističkih grupa: Dimitrije Ljotić, vođa fašističkog “Zbora”; vladika Nikolaj Velimirović, poznat po svojim antievropskim i antisemitskim stavovima; general Ratko Mladić, optužen za ratni zločin genocida... Nisu oni heroji samo ovih nacističkih grupa, nego i mnogih drugih, brojnijih, bolje organizovanih, masovnijih organizacija svakodnevno prisutnih u javnosti, koje sebe nazivaju patriotskim, podržavane od delova političkog vrha i pravoslavne crkve. Već nekoliko godina prikupljam literaturu izrazito rasističke i antisemitske sadržine, koja se kod nas objavljuje i prodaje u „svakoj boljoj knjižari“. Za nekoga neobaveštenog može gotovo neverovatno delovati podatak da je preko sto pedeset takvih naslova u našim knjižarama, a da se po zlu čuveni, pamflet i falisifikat koji je, izmedju ostalog, poslužio i Hitleru za pisanje „Majn kampfa“ - „Protokoli sionskih mudraca“, objavljuje svake godine, što piratski, što u registrovanim izdavačkim kućama bar u desetak izdanja. Verujem da je to svetski rekord. Uzgred, „Protokoli“ su 1985. i sudski zabranjeni za objavljivanje. Ali, ko ovde poštuje odluke suda? Sve zajedno, tiraži ovakvih «knjiga» prelaze stotinak hiljada, dolaze do ruku mladih ljudi, i ne samo mladih, od kojih mnogi sve to prihvataju zdravo za gotovo, u sredini gde je antifašizam postao maltene greh, gde se svakodnevno obavlja revizija istorije, menjaju nazivi ulica i škola, gde kolaboracionisti postaju heroji, a oni koji su se borili za slobodu izdajnici. Na Sajmu knjiga u Beogradu, koji se upravo održava ovih dana, nalazi se štand gde se uveliko prodaje takva literatura. To je skandalozno. Relativizacija, marginalizovanje i potcenjivanje ovih pojava svedoče o nezrelosti jednog društva, nepostojanju javnog mnjenja, veličini i količini zabluda u koje smo upali, kao i o nesposobnosti da se pojavama daju prava imena, da se društvenim izopačenostima kakvi su širenje rasne, etničke, verske mržnje - što je zakonom kažnjivo - stane na put. Demokratija je, između ostaloga, i poštovanje zakona, a demokratija koja nije u stanju sama sebe da odbrani utire put raznim oblicima diktature i totalitarizma.

Kada govorimo o konfiguraciji naše političke scene, čini se da su pozicije stranaka vrlo jasne, jasnije nego ranije. Jedini „šum u javnosti” stvara Demokratska stranka, koja je već postala poznata po tome što se jasno i glasno ne određuje oko „vrućih“ društvenih i političkih pitanja. Gde biste sada svrstali Demokratsku stranku?

- Nije moje da ocenjujem programe i delovanja pojedinih političkih partija. Ali, evo, učiniću izuzetak jer se nalazimo u suviše krupnim problemima i postavlja se pitanje gde je ta politička snaga koja je dovoljno spremna i snažna da utiče na promene. Mnogi su tu snagu videli u Demokratskoj stranci. Ali, ono što se događa u poslednje vreme veoma je razočaravajuće. Demokratska stranka je postala politička partija koja se prilagođava postojećoj situaciji umesto da je menja. Politička partija od koje se očekivalo da ima vodeću ulogu u reformama i promenama, podlegla je sindromu dominantnom u našem političkom zivotu – da je važno biti u vlasti i na vlasti bez obzira na cenu. Iz toga se onda rađa nekakva kameleonska demagogija. Mi smo društvo kojem je više od svega neophodna istina, istina o nama, našoj poziciji u svetu, našim predrasudama i zabludama. Demagogija nas vodi samo novim stranputicama što se može okončati novim izolacijama, novim nevoljama. Na Demokratskoj stranci je velika istorijska odgovornost, upravo zbog njenih potencijala i njene tradicije. Tamo gde postoji odgovornost te vrste mora postojati i hrabrost da se istini pogleda u oči. Odlučnost, ako je ikada bilo, isparila je neznano kud, a zamenjena je lošim kompromiserstvom. Zar nije bolje biti u snažnoj, zdravoj opoziciji, nego učestvovati u vlasti koja je kompromitujuća? Pre neki dan bilo je mučno gledati kako DS u Skupštini podržava radikalsku inicijativu o donošenju besmislene Deklaracije o podršci Kubi. Treba valjda nekoga u svetu upozoriti kako ćemo ubuduće saveznike tražiti u Kubi, Severnoj Koreji i sličnim zemljama, oličenju totalitarnih društava. Zaista, žalosno!

Novi Sad ovih dana potresa afera vezana za nameru gradskih vlasti da na Zmaj Jovinu gimnaziju stavi natpis „Srpska pravoslavna velika gimnazija u Novom Sadu”, a da u dvorištu gimnazije stavi spomen ploču „Hristos kao pastir” i „Sveti Sava blagosilja srpčad”. Da li postoji granica u želji da se „obeleži” teritorija na ovim prostorima?

- Pa, kada se krene u tu vrstu rodoljublja brišu se sve granice tolerancije, onda i tradicija postaje samo oblik zloupotrebe, kao što je to postala i istorija, onda se pretvaramo u zajednicu u kojoj religiozna, politička, nacionalna ili bilo koja druga većina može da nametne svoj kulturni i politički teror. A kao posledica nastaju ozbiljni problemi zajedničkog života. Granice tolerancije u nekoj višeetničkoj sredini su veoma krhke. One lako pucaju, a onda se veoma teško ponovo uspostavljaju. Demokratija se pre svega ogleda u tome koliko većina poštuje prava manjine. U tom pogledu smo veoma licemerno društvo. Poslušajte samo reči naše nove himne. Da li je to himna svih građana Srbije ili samo većinskog naroda? Oslušnite malo rečnik poslanika u Skupstini, pisanje ili govor u nekim medijima. Sa jedne strane zahteva se opstanak Kosova u Srbiji, a sa druge prema Albancima se većina skupštinskih poslanika odnosi sa prezrenjem i omalovažavanjima. Kako se onda može tražiti da Albanci prihvate Srbiju kao svoju domovinu? U Srbiji blizu trideset procenata stanovnika etnički ne pripada većinskom narodu. To znači da ova zajednica mora jednako poštovati prava svih ako želi da opstane. Iz toliko različitosti treba izvlačiti ono što su kulturne i svake druge prednosti, a ne neprekidno proizvoditi razdore i netrpeljivost. Ove priče o stavljanju nekakvih natpisa i spomen ploča na Zmaj Jovinu gimnaziju bile bi budalaste da nisu opasne. Kao da to smišlja nekakav đavolji um, na štetu svih.

Kada se govori o ogromnom uticaju Srpske pravoslavne crkve na državne i društvene stvari u našoj zemlji, obično se spominje reč klerikalizam. Međutim, nedavno je upotrebljena reč „cezaropapizam“. Kakvo bi po vama bilo najbolje određenje ove pojave?

- I jedan i drugi termin, kako ih ja razumem, svode se praktično na procenu prevelikog uticaja crkve u društvu, na njenu težnju da određuje dominantni «kulturni model» odnosno vladajući način mišljenja. Istorija je pokazala i dokazala da su takve tendecije štetne i po državu i po društvo u celini i po crkvu. Cezaropapizam bi trebalo da znači, kako je to jasno definisao Vladimir Ilić, da “stvarni poglavar SPC nije Njegova svetost gospodin Pavle, nego predsednik Vlade Srbije”. U tome ima dosta istine, često se dobija utisak da je premijer Koštunica taj koji istovremeno upravlja i crkvom i Srbijom, sa mnogo više razumevanja za probleme crkve nego probleme Srbije. Nedim Sejdinović

24.5.2008.

Svaki pisac traga za svojim idealnim čitateljem

Radio 101, 24.05.2008.

Od brojnih pokreta u književnostima bivše Jugoslavije jedna neformalna skupina pisaca izdvaja se kao najfascinantnija. Oni nisu imali ni svoj manifest, niti su se okupili oko jednog književnog časopisa, a također ih ne krasi ni pretenciozno ime. Ipak, kratki popis imena koji su tu skupinu činili izaziva poštovanje: Danilo Kiš, Mirko Kovač, Borislav Pekić i, last but not least, Filip David. Potonji je ujedno i najmlađi među njima, a među živima se danas nalaze on i Kovač, obojica nedavni gosti u Zagrebu.

Filip David rođen je 1940. godine, a diplomirao je filologiju i dramaturgiju. Bio je dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd, dok mu s Miloševićevim dolaskom na vlast doslovno preko noći nije zabranjen ulazak u zgradu televizije. Osim spisateljske karijere, čiji je najveći trenutni domet roman «Hodočasnici neba i zemlje», David je kao vrstan dramaturg, a kasnije i profesor dramaturgije na beogradskoj Akademiji, surađivao na mnogo scenarija, iz kojih su nastali neki od najpoznatijih filmova jugoslavenske kinematografije. Najbolji primjeri svakako su «Ko to tamo peva» Slobodana Šijana, «Okupacija u 26 slika» Lordana Zafranovića i «Bure baruta» Gorana Paskaljevića.

David je u međuvremenu otišao u mirovinu, posvećujući se ponajviše pisanju proze, Fraktura mu je izdala kratki roman «San o ljubavi i smrti», koji se sastoji od dvije priče, povezane jednakom filozofskom potkom, a ne preklapajućim likovima ili događajima.

Kandidatkinja na nedavnim izborima u Srbiji bila je Biljana Srbljanović ispred LDP-a, koja je i osam godina bila vaša asistentica na katedri dramaturgije, a u kampanji je izjavila kako je sa svojom pristojnošću raskrstila, jer nekada jednostavno treba reći «Marš, bando nacionalistička!». Slažete li se s takvim pristupom?

Ja sam od početka devedesetih bio dio intelektualne opozicije Miloševićevom režimu i pisao sam protiv njega gdje god sam stigao, od Feral Tribunea do Švedske. Tako da razumijem taj njen stav, ali u konačnici je to stvar izbora riječi. Grublji jezik nisam upotrebljavao, a ne koristi ga ni Biljana, no odlučila je svakome reći istinu u lice. Ne treba zaboraviti kako je to ipak politička borba.

Dualnost erosa i tanatosa temeljna je tema vašeg najnovijeg romana, kao što se uostalom može iščitati iz naslova «San o ljubavi i smrti». Što vam je bio glavni cilj za vrijeme pisanja?

Vodio sam se rečenicom Andrea Gidea, koji je rekao kako mu je na umu samo priča koju želi ispričati. O konačnom značenju te priče nisam razmišljao, jer to je prepušteno čitateljima. Često pisac nije svjestan svih značenja svoje knjige i u tom smislu svaki pisac traga za svojim idealnim čitateljem. Ono vrhunsko, čemu pisac treba težiti, jest da se njegova knjiga može čitati više puta na više različitih načina.

Kako je započelo prijateljstvo Danila Kiša, Borislava Pekića, Mirka Kovača i vas?

Mogu reći da sam u tom smislu rođen pod sretnom zvijezdom. Nas četvorica smo, nekako u isto vrijeme, objavili svoje prve romane u Prosveti i osjetili smo bliskost u shvaćanju literature, sastajali smo se i međusobno čitali rukopise. Sjećam se kako je Kiš «Baštu, pepeo» prvi puta čitao nama. Razlikovali smo se u mnogo stvari. Na primjer, Kovač je kao svojeg uzora navodio Faulknera, Kiš brojne francuske pisce, Pekić pak Thomasa Manna, a ja Franza Kafku. Ali, ostali smo prijatelji do kraja.

Čini se da je Pekić danas, nažalost, pomalo zaboravljen pisac. Vi ste bili svjedok kada je on, tada u londonskom egzilu, pisao svoj apokaliptični triler «Besnilo»?

Pekić je u detalje poznavao Heathrow, gdje se «Besnilo» događa. On je svaki dan odlazio tamo i bilježio sve što bi vidio. Jednoga dana su ga primijetili policajci i priveli, a on im je objasnio kako je pisac koji skuplja građu za svoj roman. Kako je to bilo vrijeme prije ovog rata protiv terorizma, oni su mu dali planove cijeloga aerodroma, koje je on u jednoj sobi položio na pod, pazeći uvijek da mu se likovi u romanu kreću u skladu sa stvarnim rasporedom.

Kiš je pak u današnjoj Srbiji napadan zbog svojeg židovskog porijekla. Koliko je problem antisemitizma opasan i kako na sve to reagira tamošnja javnost?

Napravio sam popis 120 izrazito antisemitskih knjiga koje se danas mogu kupiti u Srbiji. Većina njih je prvi put objavljena za vrijeme Drugog svjetskog rata a sada se doštampavaju. No, bizarno je to što u Srbiji ima i filosemita, koji također misle da Židovi vladaju svijetom, ali da im se treba približiti. Drugi važan poticaj antisemitizmu je proglašavanje Nikolaja Velimirovića za pravoslavnog sveca, koji je napisao neke od najgorih stvari o Židovima koje se mogu pročitati.

Kada je riječ o vašem radu na filmu, kako ste se snašli u donekle potčinjenoj ulozi scenarista u odnosu na režisera, koji se uvriježeno smatra glavnim autorom?

Na kraju se uvijek kaže kako je film tog i tog režisera i to treba prihvatiti. Zbog toga je, recimo, Dušan Kovačević počeo režirati jer on je napisao «Maratonci trče počasni krug», a nakon što ih je Šijan pretvorio u film postali su to Šijanovi «Maratonci». Uvijek sam uživao raditi na filmovima, ali to nisam nikada gledao kao na nešto svoje. Moje je prije svega dotjerati scenarij.

Je li bilo određenih neugodnih situacija i sukoba u vašem filmskom angažmanu, s obzir da su režiseri nerijetko imaju prilično veliki ego?

Najdraži su mi oni projekti u kojima sam nešto dobro predložio. Naravno, ti razgovori znaju biti vrlo teški i neprijatni. Lordana Zafranovića i volim i cijenim, ali mi smo se znali posvađati i izvrijeđati, kako bi stvari doveli do usijanja. Ali znali smo pričati tjednima i na kraju bi imali najbolji mogući scenarij.

Na «Ko to tamo peva» potpisani ste kao suradnik na scenariju Dušana Kovačevića. Koje su vaše konkretne ideje bile za obogaćivanje te priče?

Bilo ih je nekoliko. Sugerirao sam prebacivanje priče u vrijeme pred Drugi svjetski rat, pa lik nacističkog simpatizera kojeg glumi Danilo Bata Stojković, a i vozač Miško je moja ideja. No, scenarij je bio postavljen tako da je otvarao mogućnosti, pa se nije bilo teško sjetiti i predložiti ona dva romska pjevača, koje je onda našao Dušan Kovačević. Također, on je sve te ideje odlično znao napisati u smislenu priču.

26.5.2008.

Da nije jubavi, ne bi smrti bilo

Slobodna Dalmacija, Ana Jerković, 26.05.2008.

FILIP DAVID I I.P. CULIANU PIŠU O EROSU I TANATOSU

Pitanje ljubavi i smrti vječno je pitanje koje postavljaju sve generacije otkad postoji čovječanstvo. To su dva nedokučiva misterija s kojima se svi ljudi suočavaju u svojem životu, a čije zagonetke znanstvenici ne mogu riješiti ni objasniti ni dandanas.

Fenomeni erosa i tanatosa aktualni su i u književnosti, prije svega u novom romanu “San o ljubavi i smrti” Filipa Davida, u nakladi “Frakture”, kao i u “Erosu i magiji u renesansi” I.P. Culianua, u izdanju “Fabule Nove”.

Knjige sagledavaju pojam erosa i tanatosa iz psihološkog i dramaturškog pogleda, no stavljeni u različit vremenski kontekst i definiciju, izražavaju sebi svojstvene razlike, u njihovu proživljavanju i mogućnostima manipulacije.

Prije svega, potrebno je naglasiti da prva knjiga tretira ljubav na filozofski način, onu pravu iskonsku ljubav koja nije površna, kratkoročna i nagonska. Filip David u prvom dijelu svojeg diptiha pokazuje razumijevanje i upućenost u zakonitosti i mistično značenje otkrivanja ljubavi prema osobi (u njegovu slučaju mladi židovski učenjak Jakov koji sanja svoju savršenu ženu Rokele) koja potiče ljubav prema svim ostalim bićima, ljudima, prirodi i Bogu.

Ljubav i eros prema njemu su duhovna kategorija koja nadilazi granice ovoga svijeta, te se Jakov sjedinjuje sa ženom svojeg života tek nakon smrti. Druga Davidova priča je mnogo mračnija i tjeskobnija, a govori o dječaku autistu koji je rođen u doba Drugoga svjetskog rata. Dječak živi u svojem specifičnom svijetu, a liječnik sljedbenik nacizma obavlja eksperimente nad njim u cilju unapređenja njemačke arijevske rase paranormalnim fenomenima.

Autor nam približava autizam ne kao bolest nego kao promjenu perspektive, drukčije viđenje svijeta. Erudicija i smislenost objašnjavanja dviju strana ogledala čini Filipa Davida jednim od vrednijih suvremenih autora s ovih prostora koji približava židovsku kulturu i religiju čitatelju na pristupačan i razumljiv način, te pokazuje analogije u svim kulturama kada su u pitanju krucijalna filozofska pitanja.

3.6.2008.

Najbolja svedočanstva o vremenu ostavili su Kovač, Kiš i Pekić

Metar knjiga, N. Radović

INTERVJU: FILIP DAVID

Kao jedan od osnivača Foruma pisaca koji je ustanovljen u cilju odbrane esnafskih prava i prava na profesionalni književni rad, da li je moguce da on postavi novi kulturni model koji bi bio alternativa postojećim okoštalim udruženjima pisaca?

Od početka devedesetih pa do današnjih dana učestvovao sam u osnivanju više različitih udruženja: Nezavisnih pisaca, Beogradskog kruga, prvog Nezavisnog sindikata, Grupe 99, Foruma pisaca...Vreme u kojem živimo zahteva i novi način organizovanja pisaca radi odbrane profesionalnih i esnafskih prava, ali i više od toga – zauzimanje jasnog i odlučnog stava u odnosu na ono što se oko nas događa. U poslednjih petnaestak godina došlo je do ozbiljne kompromitacije kulturnih i naučnih ustanova koje su podržale jednu opasnu i gubitničku politiku. Setimo se samo uloge koju su u proteklom periodu odigrale srpska Akademija nauka i umetnosti i Udruženje književnika iz Francuske 7. Dakle, bilo je neophodno suprotstaviti se takvoj politici, pojedinačno i organizovano. U nedostatku javnog mnjenja ove neformalne grupe trebalo je da predstavlju taj intelektualni glas protiv, koji možda nije mogao odlučujuće uticati na tok stvari ali je značio neskompromisno nepristajanje na sve one manipulacije i zloupotrebe iz kojih su se izrodili veliki zločini i opšta nesreća. Nažalost i posle petooktobarskih promena mnogo toga krenulo je u lošem smeru a izostala je jasna i suštinska kritika kulturne politike kao sastavnog dela dominantnog kulturnog modela. Forum pisaca okuplja one pisce, još uvek malobrojne, koji odbijaju da prihvate vladajući kulturni model zasnovan na nacionalističkim stereotipima i mitovima.

U dnevničkom zapisu objavljenom u knjizi „Svetovi u haosu“ govorite o piscu Valteru Benjaminu koji je ostvario one ideale pisca koje Kalvino navodi u svojim „Američkim predavanjima“: lakoća, brzina, tečnost, vidljivost, mnogostrukost. Sve ono do čega se dolazi teško, sporo i nevidljivo. Kako danas definišete ideale pisca?

To što je u svojim predavanjima govorio i pisao Kalvino zaista jesu odlike vrhunske književnosti. Prava i potpuna zrelost u pisanju do koje dolaze samo veliki pisci. Ali dobra, velika literatura zahteva i dobre, prave čitaoce. Zadovoljstvo pisanja i zadovoljstvo čitanja su međusobno povezani. Bojim se da je danas sve manje vrhunske literature ali i sve manje pravih čitalaca. Mnogo se piše, mnogo objavljuje, sve je više takozvane kompjuterizovane literature, zadovoljavanja prosečnog ukusa koji se stvara u marketinškim agencijama. Za mene, bez obzira na sve promene ukusa i tehnike pisanja, idealan pisac je i idealan čitalac.

U svojim delima oslanjate se hebrejsku mističnu tradiciju. Koliko Vas ona inspiriše u smislu univerzalnog problema identiteta, i koliko je tradicija bitna za njegovo očuvanje?

U pravu ste. Pokupio sam poneku mrvicu sa te čudesne trpeze. Kada sam davne 1964. objavio svoju prvu zbirku priča «Bunar u tamnoj šumi» poznati književni kritičar Branimir Donat napisao je kako je očigledno da je mladi pisac pod uticajem oniričke literature i «hebrejske mistične tradicije». Do tada gotovo ništa nisam znao o Kabali i bliskim mističnim doktrinama ali zapažanje uglednog kritičara zainteresovala me za tu vrstu spisa. Tako je, moglo bi se reći, kabalistička literatura pronašla mene, zahvaljujući književnom kritičaru. Ali, očevidno neka predispozicija je postojala. Jevrejska mistična tradicija oličena pre svega u kabalističkim tekstovima predstavlja jednu ogromnu, nepresušni oblast, okean pripovesti, ideja, verovanja u kojem lako možete da se izgubite ali i mnogo toga pronađete, predstavlja čudesan izvor inspiracije. Ne bih se usudio da u ovakvom prigodnom razgovoru analiziram i tumačim složeno pitanje identiteta. Sigurno je da sam svoj književni identitet tražio i nalazio kroz približavanje i razumevanje krupnim filozofskim, religioznim i metafizičkim temama. Sa druge strane to je određivalo i neke prostore tradicije u okviru kojih sam mogao, bar delimično da sagledam nasleđe koji me čini onim što sam, jednim delom, ali ne u potpunosti. Jer identitet nije nešto jednoznačno, identitet se sastoji i iz niza manjih identiteta koje ostvarujemo ne samo svojim nasleđem nego i svojim sadašnjim životom u društvu, porodici, na poslu. Važno je šta i kako činimo, kako sebe vidimo, ali kako nas i drugi vide.

U „ona“ vremena Vi, Mirko Kovač, Danilo Kiš i Borislav Pekić, bili ste pod stalnim nadzorom sistema. Danas, u tranzicionoj demokratiji, izgleda da su primenjeni sofisticirani metofi: forsiranje kiča i tzv. „tržišna utakmica“. Kakve šanse ima kritička misao protiv takvog protivnika?

Možda bi bilo tačnije i preciznije reći da je sistem bio pod nadzorom tako sjajnih pisaca kao što su Kovač, Kiš i Pekić. Jer najbolja svedočanstva o tom sistemu ostavili su upravo ti pisci i čitava epoha jednoga dana će se sagledavati više kroz njihovu literaturu nego kroz memoare političara ili arhivska dokumenta. Teško je upoređivati ondašnja vremena sa sadašnjim. Mnogo se toga promenilo od šezdesetih godina prošloga veka kada smo objavili svoje prve knjige. Došlo je do prave tehnološke revolucije, televizija i kompjuteri ispunili su bukvalno i metaforički naše živote, a zemlja u kojoj smo živeli raspala se u buci i besu. To su sve potresi koji su se odrazli na način razmišljanja, na naš ukupni život. Mnogo od onoga što je bilo važno postalo je nevažno, a pokušaji da se promovišu sasvim nove vrednosti, često ostaju lažni i bezuspešni. A tamo gde se sve raspada: društvo, moral, ekonomija, vrednosni kriterijumi, a uvode nove tehnologije, sasvim je razumljivo da se iz temelja menjaju i odnos i razumevanje knjige i književnosti.

Da li, ne tako davnu prošlost, treba prepustiti zaboravu istoričara, ili iznova podsećati šta nam se dogadalo? Koliko se situacija, po tom pitanju, promenila u odnosu na 5.oktobar, ili još uvek imao isti kulturni model i domirajući način mišljenja?

Onaj kulturni model koji je početkom devedesetih proizveo Miloševica danas je na vlasti u Srbijii. To je kulturni model u kojemu dominira palanačko, populističko i ograničeno sagledavanje života i sveta, strah od «velikog sveta», jedno duboko utisnuto antevropsko i anticivilizacijsko osećanje. Anahrono delo i kontraverzni lik episkopa Nikolaja Velimirovića, najčitanijeg i najčešće citiranog srpskog pisca najbolje predstavljaju suštinu tog naopakog modela.

Da li intelektualac sme da bude uz sistem, pa makar on bio i demokratski?

Ne vidim nijedan ubedljiv razlog da se intelektualci zatvaraju u «kule od slonove kosti». Čak sam uveren da je to u našoj situaciji nemoralno. Treba podržati one ideje i one ljude koji mogu doprineti promenama nabolje, podržati demokratske i reformske političke programe. Ali, valja biti i na oprezi. Učešće u političkom životu podrazumeva istovremeno i očuvanje kritičke distance, zadržavanje nezavisnosti i individualnosti. Za svaku dobru i inteligentnu vlast i za svaku uspešn politiku izuzetno je značajno da ima kritički raspoložene intelektualce.

10.11.2008.

25.11.2008.

Srbija Dobrice Ćosića nije poražena

e-novine.com, Tamara Nikčević, 24. 11. 2008.

„Sarajevo je neka vrsta čuda, čudesan grad i za one koji ga vole, i za one koji ga nikada neće razumeti” – napisao je 1992. u jednom od svojih dirljivih pisama Mirku Kovaču beogradski pisac Filip David. U razgovoru za Dane, David govori o ratu u Bosni, Sarajevu, stradanju svoje porodice u nacistickim logorima, Danilu Kišu, Mirku Kovaču, Miodragu Bulatoviću, Milovanu Đilasu, antisemitizmu i poziciji „jevrejskog pisca” u Srbiji, o nacionalizmu, antikomunizmu, Borisu Tadiću, Amfilohiju Radoviću i Dobrici Ćosiću.

„Prvi put nakon opsade, u Sarajevo sam otišao sa Mirkom Kovačem” – gotovo i ne sačekavši da sjednem, počinje Filip David. „Jureći da stignem na zakazanu konferenciju za štampu, iz automobila sam šokiran posmatrao razrušeni grad, simbol našeg varvarstva, buke i besa...Već su bili počeli kada sam unezveren uleteo u salu, i, u trenutku kada me je Senad Pećanin najavio i kada je trebalo nešto da kažem, iz mene je valjda provalila sva ta muka, stid, emocije, sećanje na deo života koji sam u tom gradu proveo, na ljude... Nisam mogao. Zaplakao sam”.

Kako danas doživljavate Sarajevo?

Sarajevo je univerzalni simbol otpora fašizmu i varvarstvu. Osim toga, za nas koji smo, očajni i nemoćni, iz Beograda posmatrali šta se tamo događa, Sarajevo je bilo i simbol nade. Mislili smo: preživećemo ako Sarajevo preživi. Na radiju Frans International sam imao redovnu rubriku u kojoj sam, ne sanjajući da to neko tamo sluša, često govorio o Sarajevu. Međutim, kada sam prvi put posle opsade došao u Sarajevo, prilazili su mi ljudi na ulici, zahvaljivali, pričali da im je, dok su sedeli u podrumima i slušali, bivalo lakše kada su shvatili da i u Beogradu postoji neko ko saoseća sa njihovom patnjom. To me je zaista dirnulo.

U Sarajevu ste proveli dio života?

Moj stric je živeo u Sarajevu do 1948, kada je na jednom partijskom sastanku, iako nije bio staljinista, postavio logično pitanje: kako to da je Staljin do juče bio uzor, a danas o njemu sve najgore. Rekli su mu da može da bira – odlazak na Goli otok ili da ostavi državi kuću i ode u Izrael. Odabrao je Izrael. U Izraelu je proveo desetak godina, nakon čega se, mučen nostalgijom, vratio sa porodicom u Sarajevo. Sa bratom, ocem i majkom, svakog sam ih leta posećivao. Živeli su u Kapetanovićevoj. Ne znam kako se ta ulica danas zove.

Kako se Vaša porodica uopšte našla u Bosni?

O tome nemam bliža saznanja. Znam da su moji baba i deda po očevoj liniji pripadali poljsko–jevrejskoj aristokratiji i da su rođake imali i u Beču. Kada se otac rodio, porodica je dobila telegram čestitke od Sigmunda Frojda. Bio nam je daleki rođak. Dvadesetih godina XX veka, otac je vozom iz Sarajeva otputovao u Beč kako bi se sa njim sreo. Kasnije je u Beču studirao prava, odakle se vratio u Sarajevo, a potom, do početka rata, radio kao sudija u Sremskoj Mitrovici. Sklanjajući se od antijevrejskih zakona, otišao je u partizane.

A porodica?

Skrivali smo se u jednom sremskom selu, promenili imena i to nam je spasilo živote. Zvao sam se Filip Kalinić, po domaćinu koji nas je primio i sve vreme rata čuvao. Divni, čestiti, hrabri ljudi! Zato nikada ne govorim u kategorijama naroda, nacije. To ne postoji. Postoje pojedinci, ljudi koji vam pomognu, kojima morate biti zahvalni na tome što ste još uvek živi i oni drugi, oni od kojih ste se morali kriti da ne biste nastradali. Preko pedeset članova moje porodice je stradalo, mnogi su završili u logorima. Majka, mlađi brat i ja smo takođe bili odvedeni u logor, ali smo, srećom, tamo proveli svega nekoliko dana.

Koliko ste imali godina?

Dve i po. U trećem razredu osnovne škole napisao sam priču o tome kako smo majka, brat i ja pešačili četrnaest kilometara od sela u kome smo živeli do logora u Sremskoj Mitrovici. Fašisti nisu znali da smo Jevreji. Sećam se da je put bio mučan i težak, da sam bio izmoren i da nisam više mogao da hodam. Znajući da će svako ko zaostane biti streljan, majka je, kako bi me motivisala, rekla da se na kraju puta nalazi drvo trešnje – a voleo sam trešnje – i da će ga, ako ne stignemo na vreme, obrati ovi pre nas. Na konkursu, među četiri hiljade radova, osvojio sam prvu nagradu. Mnogo kasnije, Gordan Mihić me je pitao da li se sećam tog takmičenja. I sam je na njemu učestvovao i osvojio drugu nagradu.

Danilo Kiš je imao sličnu sudbinu.

Njegov otac je preživeo tzv. hladne dane, bacanje pod led. Kada je na red došao njegov otac, rekli su – nema više mesta. Dunav je bio prepun. Kišovog oca su kasnije iz jednog od azila odveli u Aušvic, odakle se nikada nije vratio. Svog oca nisam doživljavao kao nekoga ko je bio spreman da donosi važne, krupne odluke. Bio je blag, učio nas da ne mrzimo, da suzbijemo želju za osvetom, da ne nanosimo zlo drugome upravo zbog tragičnih posledica koje je moja porodica doživela. U vreme bombardovanja 1999, kada sam saznao da sam na listi za likvidaciju, setio sam se te očeve odluke da ode u partizane. Nisam se bojao za sebe; razmišljao sam o porodici, deci. Skrenuta mi je pažnja da treba da se čuvam, da odem negde...

Zašto niste?

Želeo sam da pokažem da sam ravnopravni građanin Srbije, da imam pravo da kažem, da protestujem, da se ne slažem. Možda i iz inata. Ne osuđujem ove koji su otišli, naprotiv – razumem i opravdavam. Znate, kod Jevreja postoji nešto što se zove jevrejska samomržnja. To je psihijatrijski pojam koji objašnjava zašto su Jevreji u nekim uzburkanim vremenima žešći nacionalisti od pripadnika većinskog naroda sa kojim žive. Objašnjenje leži u potrebi da se asimiluju u zajednicu čiji su deo a koja ih neće.

Što je normalna ljudska potreba...

Jeste, ali često deformiše i ličnost i karakter. Upravo svestan toga, ostajući ovde, želeo sam i drugima i sebi da dokažem da sam deo društva, da imam pravo da govorim, ne vodeći računa o svom etničkom poreklu. Ako bih zbog toga što nisam etnički Srbin počeo da se ustručavam, da ne kritikujem nacionalizam, sebe bih stavio u poziciju građanina drugog reda. No, osnovni problem i nije u tome kako se osećate, nego u tome kako vas drugi vide.

Kako su Vas vidjeli?

Kao jevrejskog pisca. Kiš se, recimo, užasavao takvih etiketa. Doživljavao ih je kao pokušaj izbacivanja iz književnosti. „Ako te označe kao jevrejskog pisca, u toj literaturi dobijaš status gosta” – govorio je. „A nas suštinski određuje jezik kojim pišemo”. To je tačno. Ko je jevrejski pisac? Da li je to onaj ko se rodio kao Jevrejin ili onaj ko piše o jevrejskim temama? Evo, Ivo Andrić je pisao jevrejske priče, pa šta to znači?! Niko ne kaže da su Sol Belou, Doktorov ili Filip Rot jevrejski pisci koji žive u Americi. Ne, oni su američki pisci.

I sami ste mnogo puta pisali o tzv. jevrejskim temama. U posljednjem romanu San o ljubavi i smrti...

Jeste, bavim se time, to je moj svet, ali mislim da to nije toliko bitno. Roman koji pominjete je objavljen i u Hrvatskoj, pa me izdavač, Seid Serdarević, pitao da li da na kraju napravi spisak nepoznatih reči iz Kabale. Rekao sam da ne treba jer bi to samo odvuklo pažnju. Važna je priča koja ima univerzalno značenje.

Osim „židovskog nasleđa”, vaše teme i opsesije, kako kaže Mirko Kovač „djelimično izviru iz porodičnog nasleđa”.

To je tačno. Svi se mi, znate, teško oslobađamo trauma iz detinjstva. U mojim pričama i romanima ima fantastike, ali, što sam stariji, što se više bližim spisateljskom i svakom drugom kraju, češće se vraćam stvarnosti i vremenu u kome živimo. San o ljubavi i smrti ima dva dela: jedan je vezan za prošlost, za 19. vek, a drugi – za ove naše tragične devedesete godine. Miislim da će, više od svih dnevno angažovanih tekstova, književnost, čak i kada to ne čini direktno, biti najbolje svedočanstvo o vremenu u kojem smo živeli.

Kojoj vi književnosti pripadate?

Hteo, ne hteo – srpskoj. Kada sam u maju sa Kovačem bio u Zagrebu, rekao sam mu, pomalo u šali, da je pisac koga svi hoće. Najčitaniji je i u Srbiji, u kojoj je Grad u zrcalu već doživeo dva izdanja! Ipak, za taj je roman dobio je visoka priznanja svuda sem u Beogradu. Prema njemu još uvek postoji otpor dela čaršije. Niko mu ne negira književni dar – Kovača sam, inače, uvek smatrao najdarovitijim piscem naše generacije – ali ga ne vole zbog onoga što je govorio. A govorio je hrabro, pošteno i direktno. Ne želim da ispadne neskromno, ali, za San o ljubavi i smrti dobio sam jako dobre kritike, ali od petstotina nagrada koje se u Srbiji dodeljuju, nisam se primakao nijednoj. Jer, eto, za neke ipak nisam „srpski pisac”.

Kako na to reagujete? Da li vas to vređa?

To jeste uvredljivo. Pre dve godine je u Beogradu objavljena knjiga-pamflet Lažni car Sćepan Kiš čija je osnovna teza da su, nakon Drugog svetskog rata, srpskom kulturom upravljali Eli Finci, Oskar Davičo i Erik Koš; da je jevrejski lobi nastavio tu kontrolu preko Danila Kiša, koji je uspeh u svetu postigao zahvaljujući svom jevrejstvu.

Da li je u Srbiji teško biti Jevrejin?

Meni nije. U gimnaziji, školi, pa čak i u literaturi, nositi ovakvo ime i prezime je bila prednost: brze vas zapamte. Kako je vreme prolazilo, stvari su se ipak menjale. Danas, priznajem, osećam izvesnu nelagodnost kada ga izgovaram.

Pitam zato što ste početkom tzv. preporoda, 1987, bili predloženi za Andrićevu nagradu, ali su pojedini članovi žirija govorili: neka mu je Izrael da! Mirko Kovač, član žirija, sjetio se intervjua Ive Andrića Večernjim novostima, koji je, odgovarajući na pitanje koje pisce voli, rekao: „Volim Kiša, Kovača i Davida, a najviše Davida”. Tako ste dobili nagradu.

Znate i sami da se ovde često potežu slični „argumenti”. Ljudi vole da vas svrstavaju, tako im je lakše. Ali, kada ste već pomenuli tu epizodu, moram da kažem da je Andrićeva pohvala neutralisala svu neprijatnost potezanja mog nacionalnog identiteta kao argumenta „protiv”. Godila je. Andrića nikada nisam upoznao, ali sam ga voleo kao pisca. Kiš, Kovač, Bora Pekić, Glavurtić i ja, cela naša generacija, svi smo voleli Andrića, Krležu, Ranka Marinkovića...

Osim vas, od te generacije u Beogradu nije ostao niko.

To je bila jedna izvanredna generacija, nedosegnuta u savremenoj exjugoslovenskoj književnosti. Uticaj Kovača i Kiša na mlade pisce i danas je veliki... Ali, tačno je to što kažete: Kovač i Miro Glavurtić su otišli u Hrvatsku, Kiš i Pekić, sa utiskom da su zbog nečega nepravedno kažnjeni, okončali su živote u tuđini ...

U knjizi „Pisanje ili nostalgija” Kovač kaže da se četrnaest godina nakon smrti i dalje pitate zašto je Kiš sahranjen po pravoslavnom običaju. Zašto je to toliko bitno?

Nije bitno, ali je bilo neobično. Bili smo na sahrani na kojoj je Amfilohije održao govor isto toliko neprijatan koliko je bio i onaj nad odrom Zorana Đinđića. Sa govornikom se nismo mogli složiti i siguran sam da bi se pre svih prvi užasnuo Danilo Kiš. Ako bi išta odgovaralo njegovom karakteru, onome što je pisao ili radio, bilo bi to da bude sahranjen bez ikakvih religioznih običaja. Ostala je tajna zašto je doneo suprotnu odluku. Postoji teorija po kojoj je to neka vrsta zahvalnosti pravoslavlju što mu je kao dečaku sačuvalo glavu. Moguće da je to bilo Danilovo vraćanje duga. Drugo tumačenje je da je, dok je boravio u Izraelu, jednom izrazio želju da bude tamo sahranjen. Međutim, neko mu je navodno rekao da ne može zbog toga što nije Jevrejin po majci. Naime, Danilova majka je bila Crnogorka. Osetio se, kažu, povređenim i pomislio – ako me neće ovi, hoće oni drugi. Ne verujem u tu teoriju.

Pitam zato što mislim da Danilo Kiš i Zoran Đinđić ne mogu biti odgovorni za ono što je na njihovim sahranama izgovorio jedan besprizorni pop.

Naravno da ne. Međutim, nažalost, ostaje činjenica da su ih, nakon smrti, prigrabili oni koji su ih najviše kinjili. Kiš je odjednom postao „njihov” i to je posledica takvog pogreba. Ali tajnu svoga „preobraćenja”, ako ga je uopšte bilo, Danilo je odneo u grob.

U tom „groznom vremenu” o kome ste govorili, srpska ili jugoslovenska kultura – kako hoćete – u periodu od 1989. do 1992. izgubila je Miru Trailović, Oskara Daviča, Danila Kiša, Miodraga Bulatovića i Borislava Pekića. To bi i za mnogo veće kulture bio ogroman gubitak.

Tako je. Živojin Pavlović je u svojim Dnevnicima rekao da je Titovo vreme bilo zlatno Periklovo doba jugoslovenske kulture. I to je istina. Zašto je bilo tako, ima mnogo razloga. Ali to je jedna druga tema. Kasnije se desio „populistički preporod”, nacionalizam, rat...

A antisemitizam? Ovdje vlada mišljenje da u Srbiji nikada nije postojao antisemitizam.

Tačno je da su Nemci u Srbiju doneli nacističke zakone, ali je isto tako tačno da je prikupljanje podataka o Jevrejima, hapšenja i deportacije vršila policija Dragog Jovanovića. Deo posla je obavljen pre Milana Nedića, ali su srpske okupacione vlasti i kasnije revnosno učestvovale u poduhvatu deportacije i eliminacije jevrejskog stanovništva. Već 1940. uveden je numerus clausus za jevrejske učenike i studente, a to znači da je samo određen broj jevrejskih đaka mogao da se upiše na fakultete. Tako nešto je postojalo u Nemačkoj. Zaboravlja se da je već krajem 1941, pre zvanične odluke o rešavanju jevrejskog pitanja, iz Srbije odaslato obaveštenje centrali Trećeg rajha u Berlin kako je već preko 90% srpskih Jevreja istrebljeno. Najveći procenat u Evopi! Moram još jednom da naglasim kako za to nije kriv srpski narod, nego Nedićeva kvinslinška vlada.

Zamjenik predsjednika Vlade Srbije, Ivica Dačić, traži da se Nedićeva fotografija izbaci iz zgrade vlade u kojoj su portreti svih srpskih premijera.

Na sceni je opšta konfuzija u kojoj se zapravo pokušava rehabilitovati jedan kolaboracionistički, fašistički režim. To je ta teza o opštem pomirenju, često vrlo nakaradna. Današnja vlast govori o tome i niko pametan ne može imati ništa protiv pomirenja. Međutim, ne možete se miriti ispod slike Milana Nedića ili Slobodana Miloševića, jer bi to značilo stvaranje društva bez temeljne moralne osnove, u kojem zapravo i nema nikavog morala.

Mislite li da bi Zakon o zabrani nacističkih okupljanja i isicanja njihovih obilježja mogao nesto promijeniti?

Srpski ustav zabranjuje širenje rasne, verske i nacionalne mržnje, ali – ko to poštuje?! Pa, Savez jevrejskih opština je više puta zahtevao od države da zabrani štampanje antisemitske literature, da ne dozvoli prodaju, ali je od tužioca stizao odgovor da se knjige ne mogu zabranjivati, sve uz ciničnu poruku da bi čak Jevrejska opština trebalo da učestvuje u finansiranju tih izdanja kako bi ljudi navodno videli o kakvim glupostima je reč. Antisemitske knjige su štampane u nacističkoj Nemačkoj i niko se od toga nije opametio. Naprotiv, čitajući ih, pošli su za Hitlerom u istrebljenje.

Gdje je izvor antisemitizma u Srbiji?

Verujem da koren antisemitizma leži u crkvi, nekim njenim dogmama i nekim organizacijama koje su joj bliske. U Glasniku srpske pravoslavne patrijaršije, zvaničnom glasilu Srpske pravoslavne crkve, u izveštaju iz 1937, kaže se da patrijarh Varnava, na kraju razgovora sa nemačkim predstavnicima u Beogradu, „daje izraze simpatija sa kojima prati borbu Firera i državnog kancelara protiv boljševičke svetske opasnosti”, nakon čega sledi citat: „Firer i veliki nemački narod zajedno vode borbu koja služi na korist celom čovečanstvu”. To su reči tadašnjeg srpskog patrijarha! Pogledajte: kada idem na neki razgovor ove vrste, sa sobom uvek nosim knjigu novoproglašenog sveca Nikolaja Velimirovića, Kroz tamnički prozor...

Zašto?

Kako bih mogao da citiram „iz prve ruke”. Naime, postoji kod jednog broja ljudi neverica da je čovek napisao to što je napisao. Sa Nikolajem Velimirovićem nije problem samo što je antisemita, i to najgore vrste, ili to što je od Hitlera 1935. primio odlikovanje; u njegovim knjigama mozete naći jako teške reči o evropskoj kulturi koja je za njega pepeo, prah, ništa, „manje od jedinice”, kako sam kaže. Iz dna duše mrzi zapadnu evropsku civilizaciju, koja je, tvrdi, delo Jevreja i njihovog oca, đavola. On je predstavnik najkonzervativnije misli koju Mirko Đorđevic naziva trijumfom filozofije palanke. Kada kažete da bi se crkva morala ograditi od takvih stavova svoga sveca, oni se brane – to nije napisao.

Zašto ne vjeruju?

Nekim povodom govorio sam na skupu na kome su bili prisutni ovi iz Obraza. Dok sam govorio dobacivali su: „Lažeš, lažeš”! Kada sam uzeo knjigu i pročitao neke izrazito antievropske i antisemitske delove, zapljeskali su i počeli da galame: „Bravo, bravo!” Uđite na neki od nacističkih sajtova kakvi su Krv i čast ili Nacionalni stroj, videćete da postoje dve ličnosti koje su za njih neprikosnovene: Nikolaj Velimirović i Ratko Mladić. Neobična veza...

Mislim da uopste nije čudna!

U stvari, u pravu ste. U ovom trenutku, najradikalniji nacionalizam koji se graniči sa nacizmom nije na glavnoj sceni; prešao je u tabloide koji imaju ogromne tiraže i koji su puni tekstova čisto rasističke sadržine. Prošle godine sam napravio spisak od preko stotinu knjiga sa izrazito antisemitskim sadržajem, od kojih su neke preštampane iz perioda okupacije Srbije, kada je cvetala ta vrsta literature – od Protokola sionskih mudraca, koji je bestseler svakog Sajma, preko Kraljevstva Hazara, koja sadrži sve to antisemitsko đubre, pa do Mein Kampfa. Na kraju Kraljevstva Hazara, „autor” prilaže spisak jevrejskih prezimena na koja treba obratiti pažnju i sa kojima se, kada za to dođe vreme, treba obračunati. I to se štampa! Te se knjige odlično prodaju...

Vaši dežurni kritičari bi jedva dočekali: pisac traži zabranu štampanja knjiga!

To nisu knjige, to su pamfleti. Iza Mein Kampfa ili Protokola stoje milioni mrtvih. To je uneto u program Hitlerove nacističke doktrine. Znate, uvek osećam nelagodu kada pišem o antisemitizmu zato što mislim da drugi moraju na to da reaguju. Kada branite „svoj narod”, dovodite sebe u situaciju na koju ne želite da pristanete: identifikacija sa plemenom! Kada protiv građana određene etničke pripadnosti krene hajka, u civilizovanim društvima reaguje većinska grupa. A to se, nažalost, ovde retko događa. Rekao sam Vam šta je moja porodica sve doživela, koliko je stradala... Verovatno da je i to jedan od razloga što sam tako osetljiv na ovaj naš domaći, prostački šovinizam. Znam da je zabrana knjiga delikatno pitanje, ali ne možete svako zločinačko đubre tretirati kao knjigu. Demokratija se nekada mora braniti kaznenim odredbama. Ako onim što pišete ili govorite ugrožavate nečiji život, onda to nije demokratija. Hitler je demokratskim putem došao na vlast i Vajmarska Republika nije umela da se odbrani. Više puta sam pisao o sličnosti između Srbije i Nemačke između dva rata.

U čemu je vidite?

Pogledajte: teška ekonomska situacija, nezadovoljstvo izgubljenim ratovima, gubitak teritorije, jak nacionalizam, stalna želja za militarizacijom, osećaj poraženosti, populizam. Srećna okolnost je ta što svet više nije onakav kakav je bio između dva rata. Osim toga, mi nismo Nemačka, nemamo tu snagu, ekonomski potencijal. Da imamo, svašta bi bilo.

I ovako smo problem.

U pravu ste. Stanje u regionu nije mir, nego primirje. Tomislav Nikolić kaže da nisu za granicu Karlovac–Karlobag–Virovitica zato što je to u ovom trenutku nerealno; vlast poručuje da vojska neće ići na Kosovo zato što sada nemamo snage, ali jednoga dana... Dakle, uvek postoji potencijalna opasnost i, kada se izmakne međunarodna kontrola, ukoliko nađemo saveznike, naoružaćemo se i ići ćemo dalje. To je ta stalna opasnost. S druge strane, prošlost se mitologizira, izvrće. Nedavno je rađena anketa po kojoj preko 60% građana Srbije ne zna zašto se sudi Radovanu Karadžiću.

Profesore, moram da Vam kažem da ne vjerujem u to. U Izvorima totalitarizma, pozivajući se na podatke njemačke Službe bezbijednosti, Hana Arent tvrdi da su građani Njemačke dosta dobro bili obaviješteni o pokolju Jevreja u Poljskoj, pripremi za napad na SSSR, što nije slabilo opštu podršku Hitlerovom režimu. Dakle, ko „ne zna”, znači – neće da zna!

Ali kod nas mnogi stvarno ne znaju. Političke elite ponavljaju jednu te istu priču. Zato govorim o primirju. Pogledajte odnos prema Bosni! U Politici, kao predgovor knjizi Nikole Koljevića, danima ide feljton u kome Dobrica Ćosić ponavlja ono što je početkom devedesetih govorio Milorad Ekmečić. Ništa se suštinski nije promenilo. Za sve su, naravno, krivi Muslimani. Čak i za Srebrenicu, koja je, kaže Ćosić, „zločin, ali ne genocid”, kriv je Alija Izetbegović. Ili vrhunac: „U surovom bosanskom ratu, jedino je srpska vojna komanda ispoljila vitešku čast!” Govoriti tako nešto...

Izvinite, moram da vam pročitam svoj omiljeni citat: „Moramo da uvidimo da su u tom odbrambenom ratu, očajno vođenom, Srbi počinili neoprostive političke greške i zločine”. Dakle, srpski nacionalisti zaista nisu Miloševića kritikovali zbog toga što ih je počeo, nego zbog toga što je „odbrambene ratove” tako „očajno vodio”.

Tačno. Kritika Miloševića se svodila na to da nije uradio ono što je obećao...

A i bilo je mnogo krvi, što na CNN-u, priznaćete, zaista grozno izgleda! Da je barem moglo malo tiše, sa prigušivačem, anestezijom, e, to bi bilo ok! Tako mi zvuči ova Ćosićeva kritika.

Vidite: nakon rata, žrtava, genocida, logora, zločina, Dobrica Ćosić nas opet vraća u devedesete. Ponovo loši odnosi sa svim susedima, pokušaji da se iskoristi konstantno stanje nacionalnih tenzija u Bosni u kojoj sede evropske birokrate sa ogromnim platama, održavaju status quo i nemaju snage ili volje da stvari konačno reše. Kao da ništa nismo naučili. Sećam se da mi je početkom devedesetih Milovan Đilas govorio da će, ako počne rat u Bosni, biti toliko krvav da će Hrvatska i Slovenija delovati kao uvertira. Pisao je za Našu borbu, upozoravao šta se može dogoditi, jako dobro procenjivao situaciju, naročito opasnost od nacionalizma i ključanja bosanskog kotla. Bojao se. Ako se nacionalni odnosi jednom poremete, dugo će vremena proći dok se opet ne srede. Nisu ga slušali, kao što nisu slušali nikoga ko je govorio i mislio drugačije od ratobornih nacionalista.

Kako ste upoznali Milovana Đilasa?

Upoznao me je Kovač. Kasnije, doselio sam se u njegovu neposrednu blizinu, u Palmotićevu ulicu. Čuo sam primedbe na njegov komunistički deo života, ali, šta god da je radio, mislim da je dugogodišnjim robijama iskupio grehe. Mnogi nisu. Sećam se da mi je otac – imao sam četrnaest godina – jednog dana doneo Novu misao i rekao da pročitam taj čuveni tekst. Bio je to moj prvi „susret” sa Đilasom.

Anatomija jednog morala?

Da. To je bio početak mog slobodnog mišljenja. Kasnije sam čitao Susrete sa Staljinom, Novu klasu... Bio je jedini pravi disident. Načeo je sistem. Bio je antifašista i to mu ne možete sporiti...Uzgred, da li primećujete da su današnji najveći nacionalisti i borci protiv komunizma zapravo do nedavno bili veliki komunisti?

Naravno. Pogledajte Pesnika revolucije na predsedničkom brodu!

On se, znate, i dalje „obračunava”! U svojoj nedavnoj besedi to čini sa tzv. drugom Srbijom, svojom omiljenom metom. Kaže: „Pisac kakav sam ja duhovno ima jednu, celu naciju. Ja sam pisac upravo te poražene, ozloglašene, osramoćene Srbije. Ona mi je dala jezik, hleb, dužnost i značaj”. Ne bih složio sa tim da je Ćosićeva Srbija poražena. Nije! Ona je, nažalost, još uvek dominantna. Poražena je ona druga, naša Srbija. Bez obzira na to ko je na vlasti, ovde još uvek dominira ličnost, misao i ideja Dobrice Ćosića. Ono što govori i zastupa Boris Tadić u velikoj je meri pod Ćosićevim uticajem, prema kome je, uostalom, više puta javno izražavao poštovanje. Za njega je Ćosić neprikosnoveni autoritet.

A Vaša generacija? Kakav je ona imala odnos prema tom „autoritetu” i ostalim tzv. piscima NOB-a?

Zavisi o kome je reč.

Na primer, Oskar Davičo?

Jako je voleo Kiša i Kovača, a podržavao je i mene. Bio je prznica, svađalica, imao svoja partijska ograničenja i zablude, ali je bio veliki pisac. Sjajan pesnik. Svojoj sam ćerki dao ime Hana po njegovoj istoimenoj pesmi. Njegov poslednji roman Gospodar zaborava, moderno, babeljevski napisan, uopste nije pročitan. Nažalost, Oskar je danas gotovo zaboravljeni pisac.

Kao i Miodrag Bulatović.

Bulatović je prvi otvorio vrata ka evropskoj književnosti, bio prevođen, imao uticaja na neke pisce mlađe generacije. Mirko Kovač ga je posebno voleo i cenio. Crveni petao leti prema nebu i Đavoli dolaze su odlično napisane knjige. I Bule je danas, kako piše Kovač, zaboravljeni pisac. Ali, i Krleža je jedno vreme u Hrvatskoj bio zaboravljen, pa se ponovo vratio. Veliki pisci nadžive takve nepravde.