Rod avetnjaka

Special cijena 131,36 kn Redovna cijena 145,95 kn
  • Broj stranica: 180

  • Godina izdanja: 2008.

  • ISBN: 978-953266077-7

  • Vrsta uveza: Tvrdi uvez

  • Visina: 205 mm

  • Težina: 280 g

Dugo očekivani roman Slađane Bukovac Rod avetnjaka jedan je od najuzbudljivijih i najpotresnijih romana napisanih u Hrvatskoj u nekoliko posljednjih godina. Kroz lik glavnoga junaka psihijatra Pavela, koji u općoj bolnici prima pacijente kao na tekućoj vrpci, oslikava se stvarnost oko nas i svi oni koje ne nalazimo na novinskim stranicama: obespravljeni, izgubljeni, transseksualni, oboljeli od PTSP-a... Kroz sudbinu Pavela i njegovih pacijenata priča se bolna priča o poslijeratnom društvu, o ljudima koji su bez obzira na to jesu li bogati ili siromašni, jesu li poznati, kao supruga nizozemskog diplomata, ili potpuno nepoznati, kao ekolog koji pokušava spasiti životinje, osuđeni da se, uz psihijatrovu pomoć ili bez nje, bore i suoče s prošlim i budućim problemima. Bravurozno napisan, ovaj je roman Let iznad kukavičjega gnijezda suvremenoga hrvatskog društva.

20.1.2009.

Spisateljica kojoj se vjeruje

Slobodna Dalmacija, Siniša Kekez, 18.01.2009.

Donedavno je u Hrvatskoj stvarnost opisivao malo tko. Danas srećom nije tako, no u opisivanju PTSP-a jaki su klišeji - tu se uvijek sve zbiva u trokutu tri “K” - komovice, kalašnjikova i kašikare. Slađana Bukovac, spisateljica i novinarka HRT-ove emisije “Pola ure kulture“, uhvatila se ozbiljno u koštac s poratnom psihopatologijom, točno na njezinu ušću - u psihijatrijskoj ordinaciji. Glavni lik je mladi psihijatar Pavel, koji je ispisivač dijagnoza za divizije onih što preko psihijatrije dolaze do dnevnoga društvenog sledovanja. S jedne strane je izložen navali “pacijenata”, ali i pravim simptomima onih koji zaista imaju problema kao što je “Dugin Ratnik” i gospođa “Moralno zlostavljanje”. Pavel ima problema sa svojim neriješenim statusom te šefom Starim Liscem. Ispituje ga i policija zbog prijatelja iz djetinjstva, kojeg se sumnjiči da je ratni zločinac. Priči dodatan čar daje činjenica da je Pavel prvu godinu rata proveo na suprotnoj strani, a i majka mu treba umrijeti. Dovoljno da siroti psihijatar bude na sedativima i noću spava oko dva sata. Tko je ovdje terapeut Da stvar bude gora, suicid izvrši branitelj kojeg je on vodio i u čijem je kartonu bilo zapisano da je sklon suicidu, a on ga na posljednjoj seansi nije primio iako je bio naručen. Sada ga, osim policije i šefa, posjećuje i kći branitelja koji je aktivirao bombu na sebe. U specijalni rat uključe se i susjedi sa vlastitim arsenalom i sprejevima kao 1991. Slađana Bukovac, koja se prvim romanom “Putnici” nametnula kao talentirana prozaistica, potvrdila se i novim romanom u izdanju “Frakture”. Roman je ozbiljno napisan, vjerojatno bi se i stručnjaci složili da je psihijatrijska problematika daleko od psihologiziranja na prvu loptu. Spisateljica nije htjela dati široki psihogram, iako ima i toga, nego ona do općega društvenog stanja dolazi preko pojedinačnih dijagnoza. Posebno joj je pritom zanimljiv podatak da su i terapeuti uključeni u društvenu i psihijatrijsku traumu, da slabo spavaju i piju sedative, vidaju ratne rane, pokapaju mrtve i spajaju kraj s krajem. Bukovac pripovijeda lako i zanimljivo, lucidno i duhovito, s utjecajem stila “Pola ure kulture”. Snagu uvjerljivosti priče autorice, osim u poznavanju materije, daje i vlastito traumatično obiteljsko iskustvo (suicid oca), koje se podudarilo s vremenom pisanja ovog romana. Problem je, međutim, u usmjeravanju romana između opće društvene slike, doktorove sudbine, zanimljivih dijagnoza te osobnih motiva kćeri branitelja koji je izvršio suicid. Autorica nije posve uspjela uskladiti sve te dimenzije pa roman gubi čvrstu strukturu pripovjedne organizacije. Roman je završila ponešto naglo i tvrdo u ekspresivnoj slici. Možda bi pod drugim scenarističkim čitanjem, kao što su se nedavno u iščitavanju Mate Matišića ogledali Vinko Brešan, a još dublje Anton Ostojić, dobio dodatnu snagu i ovaj vrlo solidan roman koji je hrabro ušao u PTSP.Loš naslov Prerevni domaći kinodistributeri moguće bi romanu odmah dali naslov “Pakleni PTSP” ili u duhu Ive Škrabala “Kad su se jeli normabeli”. No usmena predaja je jača i od naslova, a s desecima tisuća oboljelih od PTSP-a i članova njihovih obitelji on je mnogima svakodnevica pa Bukovac ne bi trebala strepjeti zbog potencijalne publike. A vjerojatno nitko od čitatelja neće se osjećati prevarenim jer je “Rod avetnjaka” kvalitetan, proživljen i ozbiljan roman izvan mode i trendova.

9.10.2009.

Lojalnost i drugi zločini

Vreme, Teofil Pančić, 01.10.2009.

Ne mašući nikakvom pompeznom subverzivnošću, “Rod avetnjaka” uspeva da bude jedna od najbolje zamišljenih i najuspešnije izvedenih dekonstrukcija totalitarnog “patriotskog narativa” I zašto? Zašto reći čovjeku koji je bio u ratu da ga rat nije ozlijedio, da je iz njega izašao potpuno normalan i zdrav kao dren? I koliko je s medicinskog stanovišta normalno da čovjek iz rata izađe normalan? Ne bi li tek to trebalo alarmirati kolegij i podići na noge policiju i socijalne službe? Jedan lik u romanu Slađane Bukovac Rod Avetnjaka (Fraktura, Zaprešić 2008) podseća sagovornika na reči Gistava Flobera da bi se, ako već mora da bira, između izdaje prijatelja i izdaje domovine uvek opredelio za ovo potonje... No, lako je bilo Floberu da to kaže. Ili možda i nije – neće li i u njegovoj prosvećenoj zemlji uslediti “afera Drajfus”? Sasvim ozbiljno, treća knjiga i drugi roman ove omlađe hrvatske spisateljice (i novinarke u redakciji kulture na HTV-u), zapravo se pre svega bavi upravo time: pitanjem lojalnosti i izdaje, a sve to u ekstremno zaoštrenim društvenim i egzistencijalnim okolnostima, koje – s nekim navodno samorazumljivim pravom – zahtevaju od ljudske jedinke da podredi sopstvena merila međuljudske lojalnosti nekim “opštim” prioritetima, a koji pak i nisu baš tako opšti, nego su kolektivno-partikularni, plemenski... No, to će vam o ovoj knjizi ionako malo ko reći, jer se svi uglavnom bave onim što je naprosto vidljiviji sloj ovog romana: problemom ratnih veterana, PTSP-a i tome sličnog, tj. toga kako nadživeti rat, ako si ga već nekako preživeo... Pa dobro, hajde da i mi krenemo odatle. Pavel je zagrebački psihijatar, “specijalizovan” za izdavanje potvrda ratnim veteranima, potrebnih za dobijanje invalidskog ili pak braniteljskog statusa. Kroz njegovu ordinaciju defiluju svakojaki slučajevi, sve ono što postratna patologija, lična i društvena, nužno donosi. To je, dakle, taj “rod avetnjaka”, marginalaca žrtvovanih u Državne Svrhe, a potom manje ili više ostavljenih da se sami snalaze sa ruinama sopstvenih života. Sve je to, u neku ruku, opšte mesto, nešto manje u Srbiji, znatno više u Hrvatskoj i Bosni, koje je rat neposredno poharao. I ako ćemo pravo, ima takve PTSP-literature okolo i više nego što se da svariti, i počelo je tu da se švercuje sve i svašta: čini ti se da neki pisci i wannabe pisci već počinju da nose svoj – stvarni ili tek literarni – PTSP onako kako su neki u devedesetima nosili svoj – opet: stvarni ili literarni – egzilantski status: dakle, kao neku vrstu ordena, pred kojim se ima salutirati... Blagorodna razlika koju donosi Rod avetnjaka baš je u tome što je Pavel jako dobro svestan svih tih klišea, i razmatra ih bez iluzija: okej, udaraće pečate tamo gde je to potrebno, ali će njegova praksa zapravo ići nekim drugim putem. Slađana Bukovac vrlo vešto “eksploatiše” profesiju svog junaka da portretira svu vrednosnu zbunjenost i licemerje koje prati odnos jednog društva prema sopstvenoj ratnoj traumi – koja je u ovom slučaju i neka vrsta “rođenja u krvi” – a koja se ponajčešće kvaziracionalizuje kroz hrpu trivijalnih stereotipa, trajno potrošenih odmah po izbijanju kakvog-takvog mira. Slično je, uostalom, i s nekim drugim Pavelovim pacijentima, recimo onima koji spadaju u LBGT populaciju, takođe pogodnih za uramljivanje u opšta mesta: od stereotipa koje društvo gaji o njima, pa do stereotipa koje su neki među njima sami o sebi izgradili, nastojeći da ih se po svaku cenu pridržavaju. Što, opet, nije drugo do vrsta ropstva nametnutoj slici nadličnog identiteta. Dakako, ne dospevaju samo autsajderi i manjine svih vrsta do Pavelovog kauča, nego i neke krupnije zverke. Na taj se način kroz Pavelovu praksu zapravo promeću razni slojevi hrvatskog društva, što je, nemojte sumnjati, veoma zgodno za stanovite društvenokritičke opservacije opšte prakse, ali to autorka neće odviše zloupotrebljavati: kao novinarka, ona dobro zna za razliku između priče i komentara... Najvažnija odlika ovog romana ipak je to što je sam Pavel mnogo, mnogo više od pukog protočnog bojlera za ovakve ili onakve pojave: naprotiv, ključni aspekt romana upravo je njegova lična priča. Iza fasade karijere uspešnog zagrebačkog “šrinka” krije se mnogo naprslina, o kojima se, doduše, ponešto i zna tamo-gde-treba, mada je to mozaik kojem mnoge kockice nedostaju. Pavel je, naime, iako “ispravne” nacionalnosti, tokom rata neko vreme ostao na okupiranoj teritoriji, naprosto radeći svoj lekarski posao, i otišavši odande tek kada je za njega obezbeđena zamena. Tamo ga je od šikaniranja i pogibelji štitio prijatelj iz detinjstva Uroš, još jedan društveni marginalac u međuvremenu, hm, uznapredovao do ratnog gospodara života i smrti. I koji ga je, Uroš, ionako već i pre rata spasao preuzevši na sebe Pavelovu krivicu za saobraćajni prekršaj sa kobnim posledicama, odrobijavši to u njegovo ime; jasno, bez toga, Pavelove karijere nikada ne bi ni bilo. Na taj način, Uroš postaje konstitutivni element celog budućeg Pavelovog života. Zapravo, Uroš i Pavel, mada različiti po svemu (najmanje po banalnoj “nacionalnosti”), ostaju povezani trajnim sponama, lojalni jedan drugom bez obzira na sve “spoljne” okolnosti, na rat i mir, raspad države, i sve ostalo. Uroš posle odlazi u “matičnu zemlju”, gde – naviknut na nepodnošljivu lakoću povlačenja oroza, sa koje se nije lako “skinuti” – počini niz zlodela, pa se u bekstvu vrati u Hrvatsku (nismo li u “realnom životu” poslednjih godina imali niz takvih, naizgled nadrealnih i bizarnih primera?), koja će ga rado vratiti nazad u Srbiju, pošto njegovi zločini za koje je osuđen njoj nisu interesantni, jer nisu iz one etničke šeme koja bi joj bila zanimljiva... Taj do zla boga komplikovani odnos između (ne)lojalnosti prijateljstvu, zakonu, etici, državi, naciji... Slađana Bukovac zapliće i opservira veoma podsticajno i literarno pametno, ako tako mogu reći; ne mašući nikakvom pompenom “subverzivnošću”, Rod avetnjaka zapravo uspeva da bude jedna od najbolje zamišljenih i najuspešnije izvedenih dekonstrukcija totalitarnog patriotskog narativa u poslednje vreme. Mada se bavi teškim stvarima u mračnom ambijentu, Rod avetnjaka se čita s guštom jer iza njega stoji zdrav autorski refleks i sigurna ruka. Što nikako nije malo, s PTSP-om ili bez njega. Teofil Pančić

23.10.2009.

Književni koktel

booksa.hr, Neven Svilar, 22.10.2009.

(...) Za kraj informacije o pobjednicima dviju književnih nagrada. Slađana Bukovac pobjednica je natječaja 16. Galovićeve jeseni, za najbolje prozno književno djelo koje se bavi preobraženim identitetom. Riječ je o knjizi Rod avetnjaka, a nagradu je dobila u konkurenciji 21 knjige pristigle na natječaj. (...) Neven Svilar

16.11.2009.

Lijepo je biti jak u krevetu i na pištolju

e-novine.com, Vladimir Arsenić, 7. 11. 2008.

Ovo je priča o ljubavi ljudi različitih veroispovesti koja seže do u najranije detinjstvo, a nasilno biva prekinuta ratom. Nežnost koju jedan drugom pružaju tokom života i ljubavničke šifre koje se prenose sličicama iz Životinjskog carstva, kao i njihov rastanak, sve to naposletku Pavelu slama srce, jer oseća, zna, da Uroša gubi zauvek. Pritom kazna koja sledi nije samo kazna koju uz prećutnu podršku društva Pavel dobija za navodnu saradnju sa neprijateljem, već zato što je on u vezi sa drugim muškarcem, a i to za primitivne balkanske društvene strukture predstavlja izdaju Na početku svoje ključne studije o postmodernom romanu, Brajan Mekhejl ima jedno sjajno zapažanje o kasnom modernističkom romanu, koji svoju vizuelnu paradigmu nalazi u geštaltističkoj slici koja istovremeno može da predstavlja dva lika u ogledalu ili peščani sat, u zavisnosti od toga koju boju biramo za boju površine. Mekhejl kaže da je i jedno i drugo tumačenje ove slike podjednako validno, a od nas zavisi za šta ćemo se odlučiti. Naravno, ispod ove tvrdnje američkog teoretičara krije se jedan od najstarijih problema čitanja, a to je problem nedoumice, odnosno dvojnosti, ambiguiteta, kako je to sada moderno reći. Na pitanje o tačnosti i/ili pogrešnosti čitanja i tumačenja Mekhejl daje lukav diplomatski odgovor i kaže da ne postoji pogrešno čitanje, već različita tekstualna motivacija (poststrukturalisti će ovde ubaciti želju, moć, ili već neki od odgovarajućih pojmova) za popunjavanje ovakve nedoumice i da u zavisnosti od te motivacije, mi tumačimo sliku odnosno tekst. Pri tome, mesta nedoumice se ne smatraju za slaba mesta u tekstu, već za njegova smisaona čvorišta, za mesta ključna za tumačenje i kreativno čitanje, jer ona obezbeđuju mogućnost izbora. Ovaj kratak teorijski uvod koji pokušava da u malo sabije jednu veoma važnu školu razmišljanja o tekstu, napravljen je samo da bi poslužio kao šlagvort za priču o jednom sjajnom romanu koji je takođe bio veoma blizu dobijanja nagrade Meša Selimović, a radi se o knjizi Rod avetnjaka Slađane Bukovac (Zagreb: Fraktura, 2008). I koliko god mi je u glavi bila slika lika i odraza u ogledalu, odnosno peščanika, toliko mi se sve vreme čitanja ove knjge u glavi vrtela Azrina pesma Pavel. Naizgled potpuno nepovezani stihovi Džonija Štulića i Slađanin tekst, osim veze u imenu glavnog junaka, u sebi ipak kriju neku tešku depresiju, neko duboko razočaranje, ličnu i društvenu tragediju. Razgovarajmo o slobodi Gotovo je nemoguće prenebregnuti sudbinu protagoniste romana i u nju učitati svaku moguću motivaciju. Evo jedne na primer. Rod avetnjaka je veliki roman o vezi između dva muškarca. To je dirljiva priča o ljubavi ljudi različitih veroispovesti koja seže do u najranije detinjstvo, a nasilno biva prekinuta ratom. Nežnost koju jedan drugom pružaju tokom života (scena zajedničkog odlaska u salon za tetoviranje u kome stariji i snažniji na svoju ruku ispisuje tri crvene ruže) i ljubavničke šifre koje se prenose sličicama iz Životinjskog carstva, kao i njihov rastanak, sve to naposletku Pavelu slama srce, jer oseća, zna, da Uroša gubi zauvek. Pritom kazna koja sledi nije samo kazna koju uz prećutnu podršku društva Pavel dobija za navodnu saradnju sa neprijateljem, već zato što je on u vezi sa drugim muškarcem, a i to za primitivne balkanske društvene strukture predstavlja izdaju. Takođe, poslednja slika u romanu predstavlja neku vrstu gej piete, u kojoj je Devica Marija zamenjena figurom problematičnog, omraženog oca, kome je osveta, s obzirom da predstavlja zakon, konačno i namenjena. Patriotizam generacije Priča o Pavelu je istovremeno priča o PTSP-u, odnosno o društvu koje pati od ovog poremećaja. Trauma rata koju društvo neprekidno preživljava očituje se na svim nivoima: u pacijentima, posebno D. M, u liku upravnika psihijatrijske bolnice u kojoj Pavel radi, u policajcima koji ga ispituju nakon napada i konačno i u samim napadačima koji i dalje žive svoju traumu, doduše menjajući neprijatelja. To i takvo društvo može da progoni Pavela zbog toga što je prijateljevao sa neprijateljem, što se rukovođen poslovnom etikom (ovoga puta ljubav ostavimo po strani) zadržao u bolnici na pogrešnoj strani fronta duže nego što je “trebalo“, što, na kraju krajeva, pokušava da ostane normalan u vremenu koje je sve samo ne normalno. Što te muči na kraju puta Pavel se neprekidno izlaže tuđim traumama, a kada konačno i sam doživi nekoliko teških udaraca (smrt majke, gubitak ljubavnika, napad), on više nije sposoban da izdrži. I to je slika u ogledalu koja je moje čitanje pratila od samog početka. Koliko je Pavel slika onoga što mu pacijenti pričaju, odnosno koliko su pacijenti samo odraz onoga što se dešava u njegovoj glavi u vreme terapije. Ovaj potpuni prenos i kontraprenos osećanja sa pacijenta na terapeuta i obrnuto (koga Frojd postaje svestan još u slučaju Dore) mesto je želje i napetosti, ali i susreta sa Zakonom jer je to zabranjena ljubav. Ovde se dodatno pokazuje mera sukoba između Pavela i društva, ali i unutrašnjeg sukoba unutar njegove ličnosti. Konačno, Rod avetnjaka je roman o bedi psihijatrije, ali i o bedi, odnosno, raspadu čitavog društva u kome se moralne vrednosti više ne prepoznaju i u kome uspeva nasilje, prevara, laž... Pisan uz svest o žanrovskim modelima, o filmskom sekvencionisanju, Rod avetnjaka uspeva da zadrži čitalačku pažnju do samog kraja i da ga naposletku iznenadi, iako je završetak romana jedino logično rešenje, posebno kad se sledi logika tragične ironije (na primer, Verterov sindrom koji se konstatuje kod pacijenata obolelih od PTSP-a) kojom se nagoveštava Pavelov kraj. Vešto držeći pripovedačke niti i mudro izabravši perspektivu koja često koristi doživljeni govor, ali omogućava naratorki da ostane udaljena i da se po potrebi koristi ironijom, Slađana Bukovac je napisala odličan roman sa mnogim mestima dvojnosti, za čiju popunu ima dovoljno i tekstualnog i vantekstualnog materijala. Vladimir Arsenić

18.10.2010.

Nema preživelih ratnika

Novosti, Saša Ćirić, 15.10.2010.

Hrvatske izdavačke kuće registrovane u Srbiji (Profil, VBZ, Algoritam) za novo tržište uglavnom ne objavljuju ponovo hrvatske pisce koje su već jednom objavili, ali to rado čine neki srpski izdavači (Rende, Samizdat B92, LOM), makar i sa “zakašnjenjem” od godinu ili dve. Ovo prvo je čudno, iako verovatno stvar računice, ovo drugo je dobrodošlo i ima smisla. Obe književne scene “polako ali sigurno” idu ka sinhronicitetu, iako je i dalje srpska scena znatiželjnija i otvorenija od hrvatske. Ponovo objavljenim knjigama pruža se prilika za novi život u izmeštenom kontekstu, koji je izmenjen ne samo prostorno, geo-kulturalno već i vremenski. Takav je slučaj i sa romanom Slađane Bukovac “Rod avetnjaka” (2008, Fraktura) čijom je promocijom Rende nedavno proslavilo deset godina svog postojanja. Rat iz psihijatrijske perspektive “Rod avetnjaka” u savremenoj ratnoj prozi zauzima specifično mesto. Niz romana Josipa Mlakića, kao i proza i poezija Faruka Šehića, bavili su se prenosom rata uživo, iz rova. Ivana Simić Bodrožić predočila je izbegličku stranu rata, Ratko Cvetnić domoljubnu, Viktor Ivančić iracionalno mazivo vojne mašinerije, Boris Dežulović apsurdnu travestiju rata... Slađana Bukovac se ratom, tačnije posledicama rata, pozabavila iz psihijatrijske perspektive. “Rod avetnjaka” je dvoslojno komponovan. Predočena je lekarska praksa glavnog junaka Pavela, psihijatra u državnoj ustanovi i njegovo prijateljstvo sa Jovanom Urošem koji je tokom rata bio u vojsci krajiških Srba, višestrukim ubicom i pljačkašem. Pavel je omiljen jer je lake ruke u dodeljivanju dijagnoze posttraumatskog stresnog poremećaja ili PTSP sindroma. Među njegovim pacijentima Slađana Bukovac izdvaja likove dvojice veterana i jednog stranog diplomate. Jedan od ratnih veterana izvršiće samoubistvo bombom kašikarom. Relativnu autonomiju u romanu steći će sećanje njegove ćerke čiju ispovest Pavel snima diktafonom i sa izvesnim osećajem krivice, lične i profesionalne, kasnije preslušava. Lik drugog veterana postaje deo sveta planinske divljine: druži se s vukom, fotografiše poskoke i medvede iz neposredne blizine. Ipak, roman svoj pravi zaplet crpe iz odnosa Pavela i Jovana. Oni žive na teritoriji koju će za vreme rata u Hrvatskoj jedna strana smatrati okupiranom a druga oslobođenom. Pavel prve ratne godine ostaje u rodnom gradiću baveći se svojom profesijom koja je podrazumevala ukazivanje pomoći “neprijateljskim” vojnicima. Čvrsto prijateljstvo sa Jovanom iz detinjstva, cementirano Jovanovom zaštitom uz čiju pomoć će izbeći u Zagreb, Pavel stavlja iznad naopakog domoljublja i ličnog interesa. Jovan je odmetnik za svoj račun, hladnokrvan i neustrašiv, ubica koga je pogrešna boja maskirne uniforme načinila zločincem a ne herojem. Tu se krije dodatni paradoks na koji Slađana Bukovac ukazuje: nacionalnim državama nije stalo do deljenja pravde već do mrtvih neprijatelja. Činjenica da je pobio svoje saborce, Hrvatsku ne podstiču da mu sudi za ubistvo njenih državljana, makar u tom trenutku odmetnutih, već da ga izruči Srbiji. I Jovan i veteran u divljini poseduju psihičku snagu koja Pavelu deluje superiorno u odnosu na njegov intelekt. “Rod avetnjaka”, tako, predočava sukob dva principa (ne samo prijateljstva i patriotizma): samovolje slobodnog izbora koji ne preza da zločinom uspostavlja pravdu i nemoći adaptacije na normalni društveni sistem koji bitno određuju korupcija, nacionalizam i moralna hipokrizija. Tranziciona crna hronika Dobre strane ovog romana takođe su promišljena i funkcionalna kompozicija, relevantne psihijatrijske opservacije i, kao poseban pripovedni gušt, cinična pronicljivost glavnog junaka. Problematičan je rasplet romana u kome je Pavel meta atentata. Tranziciona crna hronika naučila nas je da se atentati izvode na političarima, tajkunima i novinarima, dakle, na krupnim ribama, uticajnim reformatorima i neugodnim svedocima. “Izdajnici” najčešće prolaze sa difamacijom po medijima ili metalnom šipkom. Uopšte, kraj romana pisan je nekako zbrzano. Posebno neuverljivo deluje Pavelov suicid kojim se roman završava. Moguće osećanje lične dezorijentacije (samac kome je umrla majka), kardinalan profesionalni promašaj (pacijent mu se ubio), izložen javnom šikaniranju i nasilju zbog prijateljstva sa pripadnikom srpske paravojske, to su mogući motivi, ali uzeti i ponaosob i kumulativno ne mogu sasvim “opravdati” Pavelov suicid. No, prejaka i akciono dramatična završnica ne može da potre utisak da je “Rod avetnjaka” Slađane Bukovac više nego solidan roman. Saša Ćirić